Jedno jutro još pre zore rane
vetar jeli zamrsio grane,
il’ su grane il’ je kosa slatka
što joj pada do pojasa tanka.
Vetar ne zna niti se razume
te miluje te usnice čulne.
Ruke stežu oko struka bluzu
da joj vetar ne izbriše suzu.
Jelo, svete, nisi više dete,
kuda misli sada tvoje lete.
Da l’ se šire na cvetnu livadu
gde je cveće poleglo u hladu.
Vetar ne zna niti hoće znati
samo želi stablo savijati,
da ga vije ili da ga nosi
da joj lice umiva u rosi.
Ali jela tom vetru prkosi,
prati stazu kud šetasmo bosi,
tragovi su ostali u travi
sluša reči kojim smo se zvali.
Možda tajna, možda jela sneva
da joj vetar divne pesme peva,
nemoj, jelo, budna snove kriti,
vetar ne sme nikad tužan biti.
Ostavite komentar