Tužna vrba kraj potoka živi,
a nad njome kruži oblak sivi.
Ispod vrbe čobanica mlada
plete vunu pokraj belog stada.
Vunu plete, gleda oblak sivi,
moli Boga da se vreme smiri.
Dok je mlada išla ispred stada
da pronađe krotkom stadu hlada.
Ispod vrbe pletivo smestila
da bi blago vodom napojila
i u hlad ga brižno otpratila.
Sve to gleda kraj potoka vrba
pa se svoje mladosti setila,
kad je mlade u krošnju svraćala,
svojom krošnjom brižno zaklanjala
i njihovu vrelu ljubav krila.
Ta se ljubav kroz sreću vratila
pa sad čedna čobanica plete,
a vrba je milo gleda
i miluje kao svoje dete.
Ostavite komentar