Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!…
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?…
I kako smo često oči zatvarali…
Ostavite komentar