Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.
Ostavite komentar