Te noći, otišla si netragom.
Namignula vetru šarenim okom i –
nestala ko srna – jednim skokom.
Zavesama od gustog markizeta
pomračila si dan.
Zamrzla zasvagda
miran san.
Natopila voskom
drhtav dlan.
Sada su tmina i stra’ tuda.
Al’ Tebe je i dalje svuda.
U neverici poričem
i svaki slog sričem –
skrhana bez glasa Te vičem.
Da Te ne uplašim. Pazim.
Dok našeg psa, što me prati,
u suzama mazim.
Kako da suočim sebe
da više nema Tebe –
u našem danu, životu, stanu…
A da ne solim ljutu ranu.
Pokušavam da snage iznađem.
I u neke druge sfere zađem.
Da Te gledam kako
po brazdama neba
u kočiji od srebra,
i štapom od meda
krstiš naše nelake snove,
koji manje bole.
Ostavite komentar