Parče moga neba, dobar deo mene,
Gde god iš’o, ona za mnom krene.
Šapuće i drhti, govori kroz san,
Da ne pomislim na nju, ne prođe ni dan.
Parče moga neba, deo moje duše,
Moje reči samo anđeli čuše.
Zovem te i plačem, ali glasa nema,
Mojih misli ti si glavna tema.
Parče moga neba, moga srca vena,
Sklopim oči, ispred mene tvoja sena.
Anđeo sa neba, duge kose plave,
Molim te, anđele, izađi mi iz glave.
Parče moga neba, moja plava ružo,
Moga uma na raskrsnici gužvo.
Plava ružo, delu moga neba,
Neću drugog, hoću tvoga hleba.
Parče moga neba, moj glasu razuma,
Posle tebe voleti je teška trauma.
Kad bih opet pokušao, skren’o bih sa uma,
Kao s pravog puta, kao auto sa druma.
Parče moga neba, moja tužna pesmo,
Ne ostasmo to što nekad jesmo.
Moja tužna pesmo, šta zapravo jesmo?
U sećanju našem – eto srećo, skupa gde smo.
Sve je nestalo, al’ bojim se da priznam,
Osmeh na licu, al’ me srce često izda.
Sećaš li se dana kad si bila moja dama?
Ja ostao sam sam, ti ostala si sama.
Srce mi i dalje plače, suza više nemam,
Čitam tvoje poruke, naše slike gledam.
Volim te onako isto kao prvog dana,
Duša je bez tebe gola, osušena grana.
Ostavite komentar