Tog dana pesma se orila, srce mi se cepalo.
Sedim i gledam oko sebe, u meni samo muk.
Ono što sam godinama gradio u vodu je palo,
U meni duša vrišti, najteži oseća se jauk.
U nebo se pucalo, vesela muzika se svirala,
Beli svet te čeka, sve dosadašnje iza tebe ostaje.
Suzama natopljen obraz što usnama si dirala,
Naša divna bajka ovog trenutka nestaje.
Naš stari most savremenim menjaš;
Menjaš za onaj što spaja Peštu i Budim.
Mađarskim Dunavom menjaš našu divnu Savu,
Jeca mi srce, ono poslednje zrno nade gubim.
Svake proklete noći sanjam onu našu bajku čitavu,
Iz teškog sna se budim, polako počinjem da ludim.
Moj Beograde, u prokleti Budim je otišla,
Što joj sreću nisi dao, neg’ da ide preko?
Njenim odlaskom naša su se srca razišla,
Sad je kraj Beograde, kasno si joj ovo rek’o.
Nigde nije kao kod kuće, nigde srce nije puno,
Našu domaću trpezu zamenilo je vino rujno.
Tvoja senka šeta onom našom stazom,
Vidim je kao stvarnu tebe, al’ zagrliti je ne mogu.
Otišla si iz ovog grada sa onom poslednjom lastom,
Koliko mi nedostaješ, često pričam Bogu.
Grad Budim i velika svetla evropske metropole,
Nikad neće zameniti Beograd i srca ljudi što te vole.
Zvuci voza i stanica prepuna teških rastanaka,
Teških suza i onih iskrenih najjačih zagrljaja.
Kofer u ruci i osmeh na licu tvome belom,
Srca silnih momaka prepuno je prestanaka.
Prisećam se svega, svih naših doživljaja,
Poslednji pozdrav sa onim mojim anđelom.
Tvoje srce ostalo je ovde, živiš u svima nama.
Mesto ti je u ovome gradu, ovde nikad nisi sama.
Dijaspora te goni, u svoj vrtlog tame silovito te vuče,
Ni sama ne znaš šta ćeš dok najcrnje misli predugo te muče.
Vrati nam je Budime!Ona nije tvoja s krilima vila!
Kudim te, prokleti Budime, što nju oteo si i tada ubi’ me.
Budim i Pešta slave, proslavlja se fešta,
U Beogradu tuga i nesreća kleta.
Da si tamo srećna – Bože, koješta!
U srcima svih nas ostala je seta.
Dan žalosti, u nama krvava kiša pada,
Jer tog vražijeg dana otišla je nada.
Otišla si preko, tražiš bolje sutra,
Da li boli kada majka ne budi te izjutra?
Da li boli kada smeh naš odzvanja u glavi,
Kada našu Savu menja onaj Dunav plavi?
Kad ti ona crna njuška izbalavi obraze,
Da l’ se ovi nedostaci na tvoju sreću odraze?
Nisam takav, ne volim da kunem,
Al’ onom lopovskom gradu u lice ovo ću da sunem:
Dabogda u zemlju propao, tvoja spajanja i most nek se sruše,
Kad si moju radost uzeo, nek se najgore oluje na tebe obruše!
Nek ti svetlost zameni večita tama,
Da vidiš kako je kada majka bez deteta ostane sama.
Oseti kako je kad ti je u srcu samo stud,
Kada duša pati i jednostavno nemaš kud’.
Kad ti uzmu ono što najviše voliš,
Da oni najcrnji dani prestanu kada Boga moliš.
Uzeću ti most, uzeo si deo mene,
Od moje nade ostale su samo crne sene.
Uzeću ti Dunav, ti si moju Savu,
Od mene sklonio si onu kosu plavu.
Uzeću ti svetlost, ti si moj tračak nade,
Kad je otišla, moje napaćeno srce stade.
Proklet bio Budime!Iz ovog košmara probudi me,
Vrati ono što najviše volim, ko Boga te molim.
Rogati se smeje i u umornu facu kudi me,
Tvoje ulice svojom setom ima da razbolim.
Dobro pamti moje reči, Budime, oteto-prokleto,
Moja će te duša proganjati, prokleta kleveto!
Poslednje zdravo, poslednje hvala,
Hvala ti za sve ono, lepoto moja plava.
Pozdrav ti šalje tvoj glupan, tvoj stari gad,
Znaj da si ovde ostavila sve, u srcima teški jad.
Ako sreću ne nađeš, znaš gde si dobrodošla,
Razmisli još jednom kad za Budim budeš pošla.
Ostavite komentar