Posle ljubavi

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao
posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim
olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na
temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna
školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je
gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka
prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok
ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više
nećemo moći setiti.

Miroslav Mika Antić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*