Priđi mi bliže, lepotane mladi!
što si mi stidljiv! – Ta zar ženske grudi
to tvoja ruka prvi put sad gladi?
Ti čitav čas u zagrljaju bludi
već ležiš – nikako taj strah da svladaš…
Teže na grudi, no pred noge padaš?
Za tren života tvoga samo molim…
Ta šta je, zlato? – Ja te volim, volim!…
Oh, što si lep! – Uz prozor s prvim mrakom,
dešavalo se, čekah, želja puna,
da prođeš ti, i bivalo je tako –
da l’ pamtiš to? – Dok posrebrena luna
sred oblaka, ko s grešnim anđel sveti,
bludeći, k tebi bledim zrakom leti.
Ja bejah ponosna što najzad treba
na suparnicu da računam s neba.
U svetu prezir prema meni vlada,
no gde je pravda kad te tako vaga?
gde je vrlina, ako je stid pada
ne ponižavanje – već samo ljaga?
Nevinih žena nigde nema, rode,
ne bude samo predmeta il’ zgode.
Kad ljube one k sebi nisu stroge:
Jedna će jednog, ta – sve, treća – mnoge!
Ne pamtim sama roditelje svoje,
tuđinka nije gladila po kosi,
dani veselja prstima se broje –
lepotom svojom čak se ne ponosih;
U petnaestoj zla me sudba uze,
muškarcu su me prodali – i suze,
molbe… al’ više nije bilo spasa.
Otada tonem, tonem svakog časa.
Drag mi je stid moj! On mi pravo daje
da ljubim tebe, i da život tvoj
od briga čuvam dok taj zanos traje!
Naslađuj se! O, gospodaru moj!
Iako može da se desi lako
da umrem krhka, kad me stegneš tako,
ni smrt od tebe neće da me boli.
Mili! Zar je što teško kad se voli!
Ostavite komentar