Dani su beskrajne rupe
Ispunjene hiljadama praznih trenutaka.
Još jedan, još jedan, i još jedan.
I svaki rad je blažen, vredan
Da pažnju skrene
Sa pustoši svakodnevne.
Noći su bezbojne sene.
Jastuk hrapav, tvrdoće neizmerne.
Na desnoj strani nemir,
Na levoj nema sna,
I pitanja, pitanja,
Neodgovorena.
Kako da kamen sa grudi pokrenem
Kad ga ni udah ni izdah ne mogu odići?
Samo u sebe da krenem,
Iskreno verujući.
Misao dođe jasna i kratka:
„Ljubi, ljubi, bez povratka.“
Ostavite komentar