Tamno nebo zemlju zarobilo,
tuđe senke dušu mi pokrile,
tuđe pesme srce sagorele,
tuđe želje misli ogolele.
Bolest me je teška izmučila,
tuđa zemlja kosti salomila.
Doba dana kome se radujem,
noći tamna s tobom ja drugujem.
U snovima sreća mi se javlja
i u njima moja majka stara,
stari otac sa njom razgovara
i pred njome dušu mi otvara.
Žao nam je, golube jedini,
što daleko od nas tako živiš.
Diko naša, srećo naših dana,
ko će lečit naša srca stara.
Tebe nema, daljina te vuče,
ne dolaziš ti do naše kuće,
ne ninamo mi naše unuče.
Tuđa ruka njemu krevet ljulja,
tuđa majka naše dete čuva,
zar zbog para i velikih kola
da nam budu puna srca bola.
A ujutro kada dan osvane,
u fabrici ja provodim dane.
Radno vreme kao u logoru
al’ plaćaju oni dobru lovu.
Sve što daju, sve nam uzimaju,
za udobnost i neku kiriju,
a na kraju krediti ostaju.
Pa nas tako ta tuđina veže,
sa kreditom otići je teže.
U tuđini ja sam našo sreću,
oženio se i dobio decu.
Zalud moje visoke diplome
u tuđini one se ne broje.
Običaje naše ne poznaju,
naše stare zemlje ne priznaju.
Tako živim i to mi se daje
što ostavih svoje zavičaje.
Drukčija se ovde sreća sprema
a od mene ni korena nema.
Ostavite komentar