Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira
Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor’te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
Al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor’te mi, casni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…“
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
* * *
Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći –
Al’ to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.
http://www.youtube.com/watch?v=mDsAoa2e0k0
Ostavite komentar