Šta to večeras
otvara spomenare
i u njih prvi put piše?!
Možda se neka umila tajna
uzdasima prepričava
i ništa više.
Zaboga svete,
zar moraš znati
šta se tako veliko
u srcu jednom umiljava?
Da se skrasi u njemu
nešto treperavo i drhtavo
što u samoći diše
i pazi
da ga kiša ne prolije,
da ga vetar ne obriše.
Zato se ono ćuti,
od svemira krije,
od trava krije,
od svega što ima oči i uši,
kao neobjašnjivo nešto,
kao nedokučivo nešto,
što u grudima meko pevuši.
Dragi dnevniče, ponestalo mi je listova, ali ne mari… Između tvojih korica, već je stalo jedno čitavo detinjstvo, jedno zborano od sreće detinjstvo, sa sve nogama zamršenim u lastiš i izlanđalim lutkama u naručju. Poverila […]
Zar nije važno prepisati od vetra i trava kako se nagoditi s’ kišom u zadihano proleće, i biti u miru sa sobom dok jato senica krišom zadirkuje umorno drveće. I kad se ovaj svet tako […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar