Čuvam te baš ovde dok talasi mora
Teku sa tvoje ruke na moje rame,
Dok je tvom oku još daleko zora,
I mesec liči na prohujale dane.
Tako mi je lepo da pišem o tebi,
O nevremenu koje u sebi nosiš,
Lakše da je i zvezda sijala ne bi,
Zato preda mnom nemoj ništa da gasiš.
Pruži mi ruku i slobodno zaplači,
Najjače je ono što živi bez maske,
I telo što svetlost lažno ne oblači.
Pisaću uvek i smestiti te na dlan,
Tik tu uz neumorne svetionike,
Boriti se uz tebe da osvane dan.
Da smo samo postojali Naši bi razgovori duže trajali, Kraće bismo spavali, Duže živeli, Više zvezda imenovali. Menjali bi se dani, Ulice, gradovi, Nebeski brodovi. Produžili bi se redovi, Životni putevi, Poetični zapisi O nama […]
Sve bih ipak najradije rekla tebi Dok prolećnog jutra upijaš sunce, Dok se smešiš sneno i kosu mi diraš, Sve bih tako rado rekla samo tebi. Dugo me slušaš uz pesmu u daljini, Dok tiho […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar