Dragi dnevniče,
ponestalo mi je listova,
ali ne mari…
Između tvojih korica,
već je stalo jedno čitavo detinjstvo,
jedno zborano od sreće detinjstvo,
sa sve nogama zamršenim u lastiš
i izlanđalim lutkama u naručju.
Poverila sam ti svo ono žuto-sneno
što sam pronašla
dok sam poderanih kolena,
ponekad šmrkava,
ali uvek musava od komšijskih trešanja
bajkovito rasla,
da sa mnom zajedno pamtiš,
da sa mnom zajedno znaš,
kako sam u one dane,
kako sam u one divne dane,
u rumene stranice zašla,
u koje sam zavela sva ona proleća
i sve ono što se kroz trepavice jedne devojčice
drhtavo slilo u srce,
i ono kad su mi se dva vulkana
pod majicom stidljivo probudila,
i onaj dah što mi je telom prepešačio,
i one mamine reči
da rastem u nešto nepromišljeno i šašavo,
nešto neobjašnjivo,
ali lepo, lepo kao jorgovan.
I ne brini dnevniče,
nisam ti ništa ostala dužna,
nisam ti ništa prećutala!
Ti znaš, ti jedini znaš
kako sam neprekidno jurila na biciklu mašte,
ne stajući čak
ni kad su mi odrasli bušili gume,
i kako sam izbila na istočnu kapiju zvezda
i kako sam milo curila niz jun kao kiša
dok su po rubovima tvojih stranica
zamuckivale neke neverovatne tajne.
U stvari, ti jedino znaš kako se jedno lelujavo,
ali preliveno smehom detinjstvo odživelo,
ta slatka i razdragana neuračunljivost:
od jutra do sutra,
od dvorišta do skrovišta,
od raja do beskraja,
i na kom se mestu skrivalo
sve ono bosonogo stečeno,
sve ono što se ne sme,
i prva razočarenja,
i prva laž,
i nešto neizbežno i nešto nikom rečeno.
Ali sada je vreme da napustim sokak
i istrčim u široki bulevar,
među sva ona zubata sunca,
da se tiho, na prstima
iskradem iz sopstvenog detinjstva kao iz kuće,
oprosti, dragi dnevniče,
to me za kiku kao za peteljku
neka daljina zove,
neka visina vuče,
tamo negde,
u neka druga vremena,
kažu pomalo zbrkana vremena,
gde nije baš sve kako jeste,
ì gde nije sve kako piše,
gde se sve nešto dopisuje, žvrlja i briše,
jedino eto u tebi,
moj dragi dnevniče,
sve ostaje da piše onako kako piše.
Ostavite komentar