Sinu tisućljetne kulture

Jovan Dučić

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s ledja dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.
Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

Jovan Dučić

51

1 komentar

  1. Управо сам први пут прочитао песму „Сину тисућљетне културе“… Имам довољно година да разумем време и околности када је написана, од стране човека који је све гледао из непосредне близине. Разумем и зашто је то било забрањено објављивати у име „братства и јединства“. Били би већа и искренија браћа да смо ову песму на време могли читати,или да нам је скрнутопажња да је читамо, а не сада после толико поново проливене крви. Јовану Дучићу свака част за свако написано слово… Ја дозволих себи да написем и ово. Миле Мрђеновачки

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*