Koračaše nema, hladna, pored mene,
Bez srebrne suze u mutnome oku;
Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene,
Padalo je veče na vodu široku
Stare jedne reke. Njen je korak bio
Kô korak samoće, nečujan i setan.
Besmo tako tužni; nas tištaše tiho
Isti jad bez suza i bol istovetan.
Mrak bolesne noći zasipaše prahom
Platane po vrtu, jezero prozirno;
Naša srca behu ispunjena strahom
Tuda, gde sve tako umiraše mirno.
I kad u to veče što sve većma mrači,
Približismo usta što ledeno ćute,
Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači
I taj svaki poljub smrt jedne minute.
Svaki udar srca, smrt nečeg što živi!
Svaka želja strepi da će nešto strti!
U ovaj novembar čamotni i sivi,
Ne postoji Život drugde neg u Smrti.
Ostavite komentar