Padanje lišća

Koračaše nema, hladna, pored mene,

Bez srebrne suze u mutnome oku;

Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene,

Padalo je veče na vodu široku

 

Stare jedne reke. Njen je korak bio

Kô korak samoće, nečujan i setan.

Besmo tako tužni; nas tištaše tiho

Isti jad bez suza i bol istovetan.

 

Mrak bolesne noći zasipaše prahom

Platane po vrtu, jezero prozirno;

Naša srca behu ispunjena strahom

Tuda, gde sve tako umiraše mirno.

 

I kad u to veče što sve većma mrači,

Približismo usta što ledeno ćute,

Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači

I taj svaki poljub smrt jedne minute.

 

Svaki udar srca, smrt nečeg što živi!

Svaka želja strepi da će nešto strti!

U ovaj novembar čamotni i sivi,

Ne postoji Život drugde neg u Smrti.

Jovan Dučić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*