Voleo sam više neću

Katkada snaga krvlju mi prostruji
I probuđena žeđ života, da me
Izvede malo iz gluve osame,
Gde žive zima i mrtvi slavuji.

I ja ostavljam vidik star, bez mena,
Veliku senku što je pala na san
Bola i sreće, na šum reka jasan,
Na lišće, želje i trag uspomena.

Po mrtvom danu mesečina bela
I hod tišine preliva se u ton
Tajanstvenosti, u razuma suton,
Svet iluzija do samog opela.

I gledam. Danas, kao nekad, nisi
S pesmom na licu, niti mi se čini
Da se pokreće sad u mesečini
Arija snova, i da u njoj ti si.

Ne vidim tebe i mladost u svili
S korakom sreće; ne razmišljam o tom,
Na ovom svetu što smo sa životom
Trajno k’o grobom rastavljeni bili.

Sad ne razmišljam. I pored saznanja
Da ljubav naša umrla je za nas,
Mene ne boli ovaj život danas,
Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.

S ranom rođenja, koja se ne leči,
Daljinom slutim svu prazninu, gde će
Ideje, misli i put naše sreće
Izgubiti se u šumu i reči.

I sad, kad priđu moji dani stari,
Dani veliki, al’ mrtvi za mene,
I tvoje oči, i usne plamene –
Jedino što se krv moja zažari.

Ti još i danas vezuješ mi biće
Za ovu vlagu i za zemlju, gde je
Otišlo sunce; gde me stalno greje
Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

Ja i sad svaku misao ti dajem
I svoje grehe; samo snevam o tom,
Kad ću sav život ispiti pohotom:
Ja te još volim, ali zagrljajem.

Volim te srcem, što još zna da bije
Propašću mojom, mojim grobom, mada
Za mene nema svetlosti ni sada,
I oko moje dan više ne pije.

Nada mnom ljubav nema više vlasti.
Ja vidim sebe sa duše nimalo,
I sumnjam da je nje ikad imalo;
Ne očekujem ništa osim svojih strasti.

Kad spuste glavu u grob, da se smiri
I srce moje, živeću u banji
Tišine mirno: po mojoj lubanji
Praznina će se k’o večnost da širi.

Dotle nek struji i neka me siše
Krv moja i žeđ za životom grubim,
Kad ničeg nema dostojnog da ljubim:
Ja sam te voleo, al’ ne umem više.

Vladislav Petković Dis

10

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*