Iznad krovova

Milan Cekić

Plač bebe i pesma majke “doleteće ptičica…”;
U kući do njih, na kapiji zarđaloj, stoji umrlica.

Preko puta komšija će sutra ogradu da farba – boju bira.
Ćerka je daleko, ljubav njegova, uspešno studira.
Raduje se danu kada će je videti opet, da joj ponosno aplaudira.
Malo dalje niz ulicu jedan momčić u svojoj sobi – crveni se, sa telefonom u rukama.
Skuplja hrabrost da pozove jednu devojku u koju je zaljubljen do ušiju, sav je na mukama.

Sa ćoška vetar donosi smeh starica što sede u dvorištu.
Jedna od njih upravo nalazi snage u tom malom uporištu.
Mreže bora oko očiju, i sede vlasi koje povetarac nosi;
Teške su misli koje prijateljski osmeh svojom snagom upravo kosi.

A, iznad krovova, antena, iscvetalih lipa i visokih breza:
Prve zvezde već su nikle, da li nekoga hvata jeza ?

Veličanstvena bespuća su na samo jedan pogled gore;
Ako bi se utišali i svi zajedno posmatrali nebesko more,
Možda bismo mogli čuti kako nam prostranstva nešto zbore ?

Da li bi tada svako čuo ono što želi?
Da li bi nam se usamljeni i skriveni pogledi sreli?
Da li bismo možda sebe i druge bolje razumeli?

Od Boga je da verujemo da sve ima dubljeg smisla,
Kao što ovog trenutka zna da ima majka čiji je prst beba stisla,
Starica što staru bol osmesima kida,
Ili što utučeno sumnja čovek koji nežno umrlicu skida.

Nekako smo šarene konfete,
A ponegde sivi pepeo i gar;
Možda smo svi kao komete,
Koje uranjaju u žednog Sunca žar.

Milan Cekić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*