Pesma bez reči

Evo danas umor pao na me.
U očima pogled zaborava,
Moja svest mi, u daljini tame,
I duh, k’o cvet u jeseni, spava,
I duh spava. Ja ne pojmim sada,
Da l’ je bilo života, i kada?

Sjaj i boli po’abani.
Duge nema u sutonu;
Ne vide se noći, dani:
Moje doba sve utonu
U san što mi sad ne smeta;
Nemam više svog tereta.

Katkad samo u tišinu ravnu
Vetar stresa šum i šapat s granja;
Vidim neku siluetu tavnu,
Trag prošlosti, zalazak sećanja
I sve reči da s oblikom staju
Tu, preda me, gde se raspadaju.

Smrt i vreme pod pokrovom,
Svud se hvata dremež sivi
I meša se sa otrovom
I zadahom sveg što živi;
Sve je dublji jaz padanja
Bez savesti i jadanja.

Ja spavam po idejama evo,
S mirisom oblaka i prašine,
Ali ti, kojoj sam nekad pev’o,
Kada uzdah tvoj se za mnom vine,
Na poslednjem zvuku violine,
Potraži me, o, potraži ti me:
Jednog dana nestalo me s njime.

Vladislav Petković Dis

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*