Boj na Salašu

Vino piju tri srpske vojvode
u bogatoj i ponosnoj Mačvi,
u lijepu selu Metkoviću,
a kod dvora Petra Herićeva.
Prvo bješe srpska vojevoda
Katić Janko iz sela Rogače
od Kosmaja, gn’jezda sokolova;
a drugo je vojvoda Vujica
iz Azanje sniže Smedereva;
a treće je srpska vojevoda
Čupić Stojan, Zmaju iz Noćaja;
s njima pije do dvjesta Srbina.
Tu Srbina bez konja ne bješe,
već sve Srbi na konjma dobrijem,
na hatima, a pod mizdracima.
A kada se napojiše vinca,
te im vince iziđe u lice,
a rakija priče govoriti,
poče im se Čupić tugovati:
„Ah, moj brate, Janko i Vujica,
teško su mi Turci dodijali,
jer sam, braćo, na krajini ljutoj,
ukraj Drine, ukraj vode hladne,
pak mi Mačvu iz prevare kradu,
ne mogu se s njima udesiti,
a da mi se s njima udesiti,
volio bih neg’ carevo blago,
da ja vidim čija jeste Mačva,
čija jeste, čija l’ će ostati;
to bih sada, braćo, najvolio.“
Istom Čupić u riječi bješe,
a stražarče doleće sa straže,
vjerna sluga Jurišića Stanka,
iza Batra, sa sela Salaša;
gologlavo bješe, bez obuće,
bez obuće i bez duge puške;
od šumskoga trnja oderano,
groznijem se suzam’ uprljalo.
Vojvodama kada ono dođe,
ono njima Boga ne naziva,
već ovako njima progovara:
„Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode,
žlje ga sjeli i vino popili!
Vi pijete i popijevate,
sirotinja u nevolji cvili:
na Mačvu vam Turci udariše,
sedam hiljad’ i trista Turaka
i pred njima Mehmed kapetane
od Zvornika grada bijeloga,
bijela mu brada do pojasa.
Buljugbaša Jurišiću Stanko
sa svojijeh sedamdeset druga,
hćaše junak da uzbije Turke,
i na Turke oganj oboriše;
puče pušak’ od Jurišić Stanka,
puče pušak’ sedamdeset ravno,
od Turaka sedam hiljad’ puče:
mi ne znasmo jedan za drugoga,
ko l’ pogibe, kog’ li uhvatiše,
ko l’ uteče, koji li ostade,
nit’ znadosmo kud se đede Stanko.
Ele Turci Mačvu pregaziše,
porobiše Sovljak i Glogovac.
Ko je vama konje nabavio,
ko je vama čohu porezao,
ko li vam je pokovo oružje,
razma jadna sirotinja raja?
pak s Turcima raju zavadiste
i Turcima sada izdadoste.
Što činite, da vas Bog ubije;
što činite, jer se ne bijete,
ne bijete, jal’ se predajete?“
Kad to čuo Čupiću Stojane,
u ruci mu puna čaša vina,
puna mu se čaša zadesila,
od eška mu zadrhtala ruka,
pa ispusti čašu na siniju
(nit’ se razbi nit’ se proli vino),
a pljesnu se rukom po koljenu,
pod koljenom skerlet-čoha puče
i bijela koža na koljenu;
na ruci mu tri zlatna prstena,
ta sva tri mu crkla na prstima.
Čupić Stojan grozne suze proli:
u Stojana nema mnogo druga
razma cigle dvije vjerne sluge,
jedno bješe Sićiću Marinko,
a drugo je Šumanac Vasilju;
Stojan viknu dvije vjerne sluge:
„Sluge moje, brže konje vaše.“
A on skoči, pripasa oružje,
sobom Stojan do mrkova dođe,
pa mrkovu priteže kolane,
priteže mu četiri kolana,
a i petu ibrišim-tkanicu,
uzdu vrže, na mrkova sjede;
oko njega dvije vjerne sluge.
’Vako Čupić reče sa mrkova:
„Braćo moja, Vujica i Janko,
budite mi danas u nevolji,
da idemo dočekati Turke!“
A Vujica glednu na Katića,
Katić Janko u zemlju preda se,
jer Katiću milo ne bijaše
boj zametat u zemlji neznanoj
s malo društva, a s mnogo Turaka;
društva malo, a i to nevješto,
ne poznaje staza ni bogaza.
Proli suze Čupiću Stojane,
suze proli, pa opet govori:
„Braćo moja, Vujica i Janko,
budite mi danas na nevolji,
danas mene, ja ću sjutra vama;
il’ vi pošli il’ ne pošli, braćo,
ja ću jedan udarit na Turke,
pod sramotom ovom ostat neću,
mret mi danas ili mreti sjutra,
volim prije, o manje grjehote!“
Kad pogleda vojvoda Vujica
ta đe Čupić grozne suze lije,
Vujici se vrlo ražalilo,
pa on skoči na noge lagane
i Čupiću ovako govori:
„Pobratime, Čupiću Stojane,
neka znadeš, ja te izdat neću
sa mojijeh sto pedeset druga;
ko te izdo, izdalo ga ljeto,
bijelo mu žito ne rodilo,
stara njega majka ne viđela,
njim se mila sestra ne zaklela!“
Pak Vujica viknu na družinu:
„A na noge, moji sokolovi;
brzo svoje konje opremajte.“
Vujo ode do konja alata,
priteže mu četiri kolana,
a i petu ibrišim-tkanicu,
uzdu vrže, sjede na alata,
oko njega sto pedeset druga.
Tu se Vujo i Stojan sastaše;
sramota se Janku učinila
da on junak od društva ostane,
da ostane i da ih izdade,
veće i on na noge ustade
i doleće do konja đogata,
do đogata grive oknivene,
priteže mu četiri kolana,
a i petu ibrišim-tkanicu,
uzdu vrže, na đogata sjede,
oko njega pedeset momaka.
Tri vojvode zajedno pođoše,
tri vojvode kao tri sokola,
a za njima do dvjesta Srbina
na hatima, a pod mizdracima,
kano srodno jato golubova –
Bože mili, da lijepe kite!
S Metkovića sela polećeše,
pak Bogatić selo prelećeše,
u Klijenje selo dolećeše;
a kad biše u selo Klijenje,
Čupić Stojan glednu ispod ruke,
al’ mu Sovljak ognjem gorijaše
a po njemu Turci halakaju.
Onda Čupić ’vako progovori:
„Braćo moja, Vujica i Janko,
i vi braćo, dv’je stotine Srba,
hoćete li da se poslušamo:
da mi dobre konje odjašimo,
pa da s konja zbacimo terkije,
da mi dobrim konjma oblakšamo,
da kolane konjma pritegnemo;
brzo ćemo s’ udarit s Turcima;
a nemojte žaliti terkija!
Ja sam čuo od starijeh ljudi:
onđe nema nigda starješine,
starješine ni da sudit može,
koji nije kadar platit vina
u mehani za potrebna druga;
hvala Bogu, i Bog mi je dao,
ako Bog da te zdravo budemo,
terkije ću vama dopuniti
i hoću vas vinom napojiti;
ako l’ koji u boju pogine,
tražiću ga, pa ga sahraniti,
l’jepo ću mu t’jelo opojati.“
Kad to čulo dv’je stotine Srba,
svi Stojana odmah poslušaše,
pa s dobrijeh konja odsjedoše,
pobacaše sa konja terkije
i kolane konjma pritegoše,
pak na dobre konje usjedoše,
potekoše putem prijekijem,
na salaško polje istrčaše.
A kad oni na drum iziđoše,
Turci prošli drumom širokijem,
prošli Turci u bogatu Mačvu,
oko puta preko polja ravna
na pločama travu odadrli,
al’ se jošte povratili nisu.
Kad je Stojan sagledo drumove,
opet onđe ustavio društvo,
pa on svojoj družini govori:
„Braćo moja, Janko i Vujica,
i vi braćo, dv’je stotine Srba,
ja sam noćas lijep san usnio,
neka znate, naš će mejdan biti,
ako Bog da, dobićemo Turke,
samo, braćo, drž’te se junački,
nemojte se, braćo, prepanuti!
Vidite li to salaško polje
koliko je dugo i široko,
kad se Turci s plijenom pomole,
sve će polje sobom zakriliti,
vi se, braćo, prepanut nemojte!
Ja sam čuo od starijeh ljudi:
nema smrti bez suđena dana,
ni junaka bez prvoga brata;
neka znate, ja ću biti prvi!
Već ovako da se poslušamo:
oko glave saruke zavite,
a po turski sablje pripašite
i po turski konje razigrajte,
da se Turci dalek’ ne osjete,
nas je malo, a mnogo Turaka;
pa hajdemo pravo među Turke,
ko nas gođe vidi od Turaka,
svak će mislit, njima indat ide.
A kada se s Turcim’ izm’ješamo,
da svi, braćo, Boga pomenemo
a po jednu pušku izbacimo,
više pušak’ nemojte bacati,
već trgnite sablje od pojasa
da kroz Turke juriš učinimo,
pak da Turke odmah ras’ječemo,
ras’ječemo Turke na buljuke,
neka ne zna jedan za drugoga;
tako ćemo Turke zabuniti.
Jošte, braćo, da vam riječ kažem:
izvadite drvene čuture,
napite se pocerske rakije
zarad srca i zarad slobode.“
Kad to čulo dv’je stotine Srba,
svi po turski glave zamotaše
a po turski sablje pripasaše,
pak trgoše drvene čuture
i stadoše sve dva i dva piti;
Čupić trže drvenu čuturu,
pa on pije sa dva pobratima.
Po jednom se pićem obrediše,
a po drugu piti započeše,
al’ se Turci poljem pomoliše.
Kolika je sila u Turaka,
sve su polje sobom zakrilili.
Oni gone plijen od Sovljaka:
sedam hiljad’ bijelih ovaca,
pet hiljada crvenijeh koza,
tri hiljade krava muzovnijeh,
šest stotina mačvanskih volova;
stoji bleka ovac’ za janjcima,
stoji meka janjac’ za ovcama,
veka stoji koza za jarići,
a jarića dreka za kozama;
stoji rika krava za teladma,
a teladi meka za kravama;
buka stoji mačvanskih volova,
ne poznaju svojijeh čobana,
vidi stoka đe će putovati,
pake žali svoga zavičaja;
a za njima Turci halakaju.
Viče Turčin jedan do drugoga:
„Lakše, Mujo, ne umori marve!“
„Hoću, Uso, ada kako neću;
daleko je Drini putovati,
bojati se Čupića Stojana.“
Turci misle, niko ih ne sluša,
Čupić sluša, pak suze proljeva,
ta od jada, gledajuć’ očima
kako Turci srpski plijen gone
(u zvjerki bi srce prepuknulo,
a kamoli u živu junaku!),
pa govori Čupiću Stojane:
„Vidiš, brate, Janko i Vujica,
vidite li sirotinjskog pl’jena,
ko b’ ostao pod ovom sramotom?“
pa on saruk na oči namače:
„Hajte za mnom kako koji može.“
Svi saruke na oči nam’koše,
a po turski koplja okrenuše
i po turski konje razigraše,
pa svi šute ništa ne govore,
već odoše na susret Turcima.
Najnaprijed Stojan na mrkovu,
za Stojanom Vujo na alatu,
za Vujicom Janko na đogatu,
a za Jankom dv’je stotine Srba.
A kada ih Turci opaziše,
oni misle njima indat ide,
pa ovako njima govorahu:
„Valah, kardaš, nemaš kuda amo;
što smo hćeli, to smo učinili,
ovđe vama ne ima hiseta.“
Srbi šute, ništa ne govore.
A kada se s Turci izm’ješaše,
izm’ješaše, pak se poznadoše,
tad svi Srbi Boga pomenuše
a na Turke oganj oboriše.
Od Srbalja dvjesta pušak’ puče,
mrtvih pade za dvjesta Turaka;
od Turaka sedam hiljad’ puče,
pade magla od neba do zemlje,
nit’ se vidi neba ni oblaka:
viš’ njih jarko pomračilo sunce
od puščanog praha i olova;
ali Srbi stare mejdandžije
više pušak’ metati ne hćeše,
već trgoše sablje od pojasa
i kroz Turke juriš učiniše,
rašćeraše Turke na buljuke
kao vuci bijele jaganjce,
da ne znade jedan za drugoga,
ko li gine, ko li zadobiva;
Turci viču: „Umet i Muhamed!“
Srbi viču: „Za vjeru hrišćansku
i za slavu imena srpskoga!“
Kad se dvije udariše vojske,
Crnobarac Stanko harambaša
na daništu bješe kraj Salaša
s pobratimom Ninković Jovicom
i sa pobrom Latković Jovanom;
kad stadoše sablje sijevati,
Stanko srcu odoljet ne može,
veće oni s daništa skočiše,
svaki sebi ubi po Turčina,
pak na turske konje usjedoše
i po polju Turke poćeraše.
Kada viđe Čupiću Stojane
ja u boju Crnobarca Stanka,
Čupić njemu ’vako progovara:
„Be aferim, Crnobarac Stanko!
Da si sinoć mog brata ubio
i da si mi dvore zapalio,
ta sve bih ti danas oprostio,
niti bih te igda prekorio;
proklet bio ko ti spomenuo
kad si Srblju tako u pomoći.“
Da je kome stati nagledati
kako srpske sablje sijevaju,
mrtve turske glave zijevaju.
Tu ne osta Srbin u družini
koji turske ne ods’ječe glave,
koji po dv’je, koji po četiri,
vojvodama ni broja ne ima.
S’ječe Turke od Rogače Janko,
što bi Janko Turak’ ostavio
dočekuje vojvoda Vujica,
što b’ Vujica Turak propustio
dočekuje Crnobarac Stanko,
što bi Stanko Turak’ promašio
dočekuje Latković Jovane,
što bi Jovan Turak’ ostavio
dočekuje Ninković Jovica,
što b’ Jovica Turak’ propustio
dočekuje Čupiću Stojane;
Čupić radi da glasnik ne ode:
sabljom s’ječe, a mrkovom gazi,
drugom rukom buzdovanom tuče,
na sve strane Čupić posla ima,
jer on želi da glasnik ne ode.
Od Srbalja niko ne pogibe
razma jedno ciglo momče mlado,
a ni ono ne bi poginulo,
ali smotri toke na Turčinu,
pak ne hćede konja da se drži,
već sjah’ s konja da toke dobije,
pa ga Srbi u boju zgaziše;
et’ tako je ludo poginulo!
Od Turaka malo ko uteče
razma jedan Mehmed kapetane
na đogatu konju vilovnome;
poćera ga Čupić na mrkovu,
ćeraše se preko polja ravna,
ćeraše se za puno dva sata:
nit’ mu može Mehmed izmaknuti
nit’ ga može Čupić prestignuti,
jer je Čupić konja umorio
i mrkov mu rana dopadnuo;
na mrkovu sedam grdnih rana,
još se konjma pokoriti neće.
Al’ govori Čupić sa mrkova:
„Poturico, Mehmed-kapetane,
obazri se da se pogledamo,
da vidimo čija je sad Mačva:
il’ je tvoja il’ će biti moja,
čija li je od starine bila!“
Turčin muči, ništa ne govori,
veće bježi s glavom bez obzira.
Opet Čupić njemu progovara:
„Jao, kurvo, Mehmed-kapetane,
ćeraću te Drini do obale;
dok te junak u Drinu ne nagnam,
ja se tebe okaniti neću;
ako li mi uz Drinu pobjegneš,
ćeraću te do grada Zvornika –
da bih znao da ću poginuti,
ja te danas ostaviti neću.“
Tad se Turčin natrag obazreo,
desnu ruku na prsi metnuo,
Stojanu se do sedla poklanja:
„Bogom brate, Čupiću Stojane,
pokloni mi život na mejdanu;
tvoja Mačva i tvoja starina,
ja se u nju nigda vratit neću,
nit’ ću doći nit’ ću zavojštiti,
već ću s tobom u dosluku biti,
držaću te kao brata svoga;
ako l’ bih se u nju kad vratio,
eda Bog da i Muhamed svetac
te ja iz nje glave ne iznio!“
(Bože mili, čuda velikoga,
đe sam Turčin tada sebe prokle.)
Al’ se Stojan ne bi povratio,
ćero bi ga makar i pješice;
ali Katić pristo za Stojanom
na đogatu grive oknivene,
pa ga Katić sustići ne može,
već Stojana grlom dozivaše,
grlom viče, b’jelom rukom maše:
„Pobratime, Čupiću Stojane,
vrat’ se amo, Boga ti jednoga;
pust’ Turčina jednog oglasnika
neka kaže bosanskom veziru
kako jeste vojsku pokupio
bez fermana i bez buruntije
i bez r’ječi cara čestitoga,
pa kako je porobio Mačvu
(nek se hvali po Bosni kamenoj),
oćerao krave i volove,
oćerao i koze i ovce,
nek im bule sir i maslo kupe.“
Onda Čupić posluša Katića,
pak se prođe Mehmed-kapetana.
Povrati se Janku u Salaša,
od Turaka šićar pokupiše,
sirotinjski plijen povratiše
a Iliju Srba sahraniše.
Otkako je gavran pocrnio
nije zmija guju dočekala
kao Čupić Mehmed-kapetana
u široku polju salaškome.
Ako li tko vjerovati neće,
neka ide te očima vidi:
znati će se turska kosturnica
dokle teče sunca i Salaša.

Epske narodne pesme

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*