Veče

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji
Samo vetar huji… To su uzdisaji…
A slavuji tiho uz pesmicu žale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.
Nemo potok beži – ko zna kuda teži?
Možda grobu svome – moru ‘lađanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,
Sve je izumrlo – sad mesec izađe!…
Smrtno bleda lica gore nebu leti…
Poginuli vitez… eno se posveti!…

Đura Jakšić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*