Artur Rembo – biografija

Žan Nikola Artur Rembo (fr. Arthur Rimbaud; Šarlvil, 20. oktobar 1854 — Marselj, 10. novembar 1891) je bio francuski pesnik, koji se rodio u Šarlvilu u Francuskoj. Bio je predstavnik pokreta dekadencije i imao jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost. Svoja najpoznatija dela je stvarao u kasnim tinejdžerskim godinama i zato ga je Viktor Igo opisao kao dete Šekspir. Bio je nemirnog duha, prešao preko tri kontinenta pre svoje smrti u 37. godini.

Život

Porodica i detinjstvo (1854—1891)

Artur Rembo je rođen u provincijalskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da je, nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so.

Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolikinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu.

Obrazovanje i tinejdžerske godine

Strahujući od lošeg uticaja sredine na svoje sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours’ d’Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali, uskratila bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protestni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao put do dobro plaćenog radnog mesta i stalno pisao da će biti kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste odnosno šesnaeste godine ona ih je pratila do škole.

Iako veoma individualne prirode, Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga su ga školski drugovi zvali prljavim malim licemerom, sale petit cagot. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je „Novogodišnji poklon siročadi“ (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous’s 2. januara 1870. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo u zatvoru nedelju dana.

Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji i postao neuredan. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima – „Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao“. Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni 1871. koju je opisao u pesmi L’orgie parisienne.

Rembo i Verlen

Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu “Le dormeur du Val” (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: „Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi“. Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena, smatrajući ranu za bezopasnu i površnu. Međutim Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora.

Rembo se vratio u Šarlvil, završio Boravak u paklu (Une Saison en Enfer), delo koje je uz Lotreamonova Maldororova pevanja inaugurisalo pesmu u prozi i izvršilo snažan uticaj na modernu poeziju dvadesetog veka.

Putovanja

Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marselju mu je amputirana desna noga. Post-operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marselju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.

Preuzeto sa:

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*