Prvo veče

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.

Pogledah zračak koji bludi
– Iz krošnje leptirasti let –
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.

Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
– Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!

Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh, sviđa mi se, sviđa to!

Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da.

Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

Artur Rembo

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*