Sergeju Jesenjinu

Otišli ste, što se kaže, na svet drugi.
Pustoš…Letine, postajuć zvezdanost.
Nema više ni piva, ni druga.
Treznost. Ne Jesenjine, to nije ironija
Vama.
U grlu je grudva bola, a ne smeh.
Vidim-prerezanim rukama, dižete
Vlastitih kostiju meh.
Prestanite! Dosta! Zašto buncate?
Hoćete da lice skrije smrtni veo?!
Vi tako preterivati znate
Kako niko na svetu ne bi umeo.
I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.
Mucaju kritičari: razlog toga
Je ovo, je ono….a, u stvari nema sklada,
U bilansu – piva i vina mnoga.
Vele – da Vam boemiju zamene klasom,
Klasa bi uticala na Vas i sporazum.
A zar ona žeđ gasi kvasom?
I kada pije klasa čuva razum.
Vele – da su Vam nekog napastovca dali,
Postali bi ste sadržaj obdareni.
Na dan bi ste po sto stihova pisali,
Zamorno i dugo k’o Doronjin.
A ja mislim da se to oseti,
Na sebe bi ste još pre digli ruke.
Bolje je od vodke umreti,
Nego od dosade puke!
Uzrok gubitka neće reči-ni nož,
Ni omča s vratila.
Možda vene ne bi trebalo seći,
Da je u “Angleteru” bilo mastila.
Podrzavaoci radosni: na bis!
Skoro cela četa protiv svojih žila!
Zašto povećavati broj samoubistava?
Bolje povećaj proizvodnju mastila!
A sada u grlu- zauvek ni slovca.
Teško je i glupo biti misterija.
Za naciju, jezikotvorca,
Umro je zvonki majstor, bekrija.
Sa prošlih sahrana, čak i blatne,
Zadušnih stihova nose tralje.
Rime o humku k’o ćuskije mlate-
Zar je to pesniku poštovanje?
Ni spomenik vam nisu sveli-
Gde je on, granita il’ bronze luk?
A k rešetkama sećanja već su poneli
Svetačkih uspomena buđ.
Vaše se ime maramicom slinavi,
I vaše reči Sobinov balavi,
I bunca sto je breza usahla-
“Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha”.
Eh, treba pokazati priču,
Tom Leonidu Leongriniču!
Treba ustati kao skandalist:
Neću da se moj stih žvaće i blati!
Zaglušiti ih uz tropost svist,
I u Boga i u mater ih poslati!
Nek se rasturi ta netalentovana pogan,
Šireći kaputna jedra mrka,
Neka u ludom bekstvu Kohan
Izbode ljude šiljcima brka.
Gadovi se moraju prorediti.
Poslovi- da se stati ne sme!
Život treba iznova preurediti,
Pa tek onda pisati pesme!
Za pero to vreme- lako nije,
Ali recite, Vi, bogalji, sakati,
Gde je, kada i koji to genije
Birao put utaban i laki?
Reč je – vođa ljudske sile.
Napred! Da bi se vreme jezgrom
Otišlo, i veze da bi slabe
Bile za prošlošću svislom.
Malo je veselja na nasoj planeti.
Neka nas buducnost sa radošću veže.
U ovom zivotu nije teško mreti.
Izgraditi život – daleko je teže.

Vladimir Majakovski

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*