Omorika

U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri,
Usamljena omorika crne svoje grane širi.

Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća . . .
Ah, ja znadem njenu prošlost, ko i prošlost drugog cveća:

Vidiš one razvaline na visini mračnih gora?
To su tužni spomenici razorenih carskih dvora.

S gorkom tugom bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je davno nekad željno gledo u doline —

A u veče pevao je setnu pesmu punu bola,
I na nju se odzivala druga pesma odozdola.

Car je slušo pesme ove, pa u gnjevu i u žaru
On zatvori svoga sina u visoku kulu staru.

Od to doba bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je s mračne kule željno gledo u doline:

Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada
I hori se tužna pesma, što pastirka peva mlada.

Ona zove svog dragana, što u tvrdoj kuli čami,
I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami —

I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva,
Al na njene setne glase odgovora nigdi živa!

Vekovi su prohujali i proveli burne dane,
I survali sjajne kule i kapije i dvorane.

Više njih se paprat diže i s rujina šušti stari,
I s graktanjem oro suri uzvija se i šestari.

A sumorna omorika nad njenim se diže humom,
Ona znači večnu tugu i peva ju s tihim šumom.

Vojislav Ilić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*