U Evropi sred Balkana
cveta jedna ruža mala.
Suzom ruža zalivana,
nežnom mukom milovana.
Lomili je i gazili
al’ je nisu uništili.
Bodlja ruke izgrebala
u obraz se zabadala,
u kosu se zapetljala
i dušmana isterala.
Ta ružica, srce naše,
Srbijom se ona zvaše.
Oj, Srbijo, zemljo sveta,
trn u oku celog sveta,
Zemljo mila, ponosita,
retko kad si bila sita.
Tuđa carstva, svetske sile
nad tobom su uvek bile
al’ te nisu pokorile,
srce nisi uništila
i dušu si sačuvala.
Naraštaju snagu dala
na ponos im ukazala.
Ti, ružice, cvete dični,
za tebe su Srbi bitni.
Oni su te odgajali
svojom krvlju zalivali.
Životi su mnogi dati
za mirisne njene cvati,
niko život i ne žali
da bi koren sačuvali.
Čemu život i imanje
bez ružice ove male.
Cvetaj, ružo, grane širi
jer u tebi Srbin živi.
Majka želje saslušala
i grane je raširila,
preko srpskih svih planina
neka živi Vojvodina.
Tako grana dalje ide
i Bosanci da je vide.
Divan miris braću zove
iznad dične Crne Gore.
Makedonci pa i dalje
sa njom slavu neka slave.
Naša ruža neka cveta
a na ponos celog sveta.
Dragi Srbi, gde god bili,
nek sa vama ruža živi,
nek vas miris svud ispraća,
čekaće vas vaša braća.
Ostavite komentar