Gde ti je srce, statuo, ti kaži,
mojim umom mi pokaži,
ko napravi tebi telo
i skroji gvozdeno odelo.
Je l’ ti srce zamislio
vidim sablju ti je napravio?
Šta o duši tvojoj peva,
imaš li ljudskih načela.
Konja ti je podario
je l’ ti presto zamislio?
Ratu te je posvetio
je l’ si možda osvajao
il’ slobodu ti čuvao?
Silnim te je prikazao
da l’ je ljubav prepoznao
tu običnu, ljudsku, večnu?
Grubijanu na postolju
jesi li imao svoju volju
il’ si sanjao sreću bolju,
jesi li čitao knjigu koju
il’ posvećen samo boju?
Iz tvog lika snaga zrači
zar lepota ništa ti ne znači?
Ime ti je krupno napisano
je l’ ti telo napaćeno?
Kakva ti je narav bila
je l’ karakter vatra živa,
je li savest bila kriva?
Vrlo smelo ovde stojiš
ničega se ti ne bojiš,
il’ se čega možda stidiš
da l’ toliki narod vidiš?
Ja te gledam ali ne znam
šta u tebi da prepoznam.
Nepoznati, mili brate,
je li kogod plako na te,
tvoja ruka vična boju
je l’ udeli sreću koju?
Jesi li Boga priznavao
jesi li grehe opraštao?
Velika je slava tvoja
al’ ne vidim milih boja,
vaspitanja i odgoja.
Ne vidim ti oko smelo
da l’ bi tvoje srce htelo
da na trgu bučnom stoji
istoriju gvozden rukom da napoji?
Ostavite komentar