Uvenule sede vlasi
čeka vreme da ga spasi,
ne vidi se srca briga
niti čežnja da ga trga.
Nekad davno starog veka
pogodi ga sreća sveta,
nije znalo mudro biti
niti radost tu sakriti.
Zlobne duše ili druge
postadoše simbol tuge,
grudi stežu srce muče
hoće srce da nauče,
da ne plače, da ne voli
svaka prava ljubav boli.
Kida dušu, srce cepa,
ljubav nije trajno lepa,
zato starost kune mladost
što je ljubav osnažila,
pa je srce otrovala,
razorila moć razuma
te u duši večna zima.
Nije bela, nema snega
već studena ljuta stega.
Glava bela ruka svela
al’ bi duša ljubav htela,
onu davnu starog veka
da l’ ga ona tamo čeka.
Ostavite komentar