Duguješ mi osmeh,
još jedan zagrljaj dug,
ove noći to poželeh,
bar još jednom budi drug.
Ispod senke tvoje lice,
na obali reke duge,
u ruci parče ceduljice,
u očima talas tuge.
Ceduljicu nemo pružaš,
već sudbinu lošu slutim,
pogledom me razoružaš,
skromni osmeh ti uputim.
Čitam:
„Volim te, to znaš,
ali napuštam grad naš,
pisaću ti pisma duga,
nikada ne zaboravi svoga druga.“
Šapućem:
„Zaboravit’ te nikad neću,
bez tebe ne vidim svoju sreću,
bez tebe ništa nije sveto,
duguješ mi bar još jedno leto.“
Ostavite komentar