Budim se! Jutro u tuđini!
Kroz prozor sunce, lagano, promiče.
U izbegličkoj sobi snivam
malenu kućicu na bregu
i jednu reku što i dalje teče.
Po jedna ljubav osta da čeka,
po jedno srce osta da spava,
dve ruke, male, nežne
i dva oka čežnjiva, daleka,
a sad ih prekriva lišće i trava.
Tamo gde je dom, mene misli vode,
gde su zaspale njive, livade i gore.
I tako, samo, ja negde slutim,
da samo senke po poljani hode
u beskrajnom miru plavetne zore.
Ja snivam daleke brežuljke bajne
i kako me bude orlanske zore.
Moje srce žudi dalekome kraju,
gde bistri potoci večno žubore
i cvetaju trešnje zavičajne.
Pomislih na jezero smaragdne boje.
U te daljine, moj vidik se gubi.
Iza onih brda zavičaj svoj slutim.
Tamo je moj dom, tamo želi srce moje,
gde poljane cvatu i sunce goru ljubi.
Ostavite komentar