Tražim što ne mogu naći
Iz moga srca izvire čežnja
Tuđinac sam u tuđoj zemlji
Prognanik bez domovine
I putnik bez cilja
Kuda da pođem i gde da stanem
Duboke me misli prožimaju
I sve mi, tako, nedostaje
Još naviru daleka sećanja
Na dom svoj i snove bezbrižne
Ja poljima trčim, preskačem ograde
Gazim po reci, veselo
Ne obazirući se
Zamišljam brežuljke snežne
I kako tiho pada sneg
I kako se radujem snegu
Ja pravim od tarabe skije
I žurno idem na breg
O, kako da pobegnem od sna
I uhvatim trenutak pravi
Da izađem iz sobe ove
I odem na Dunav plavi
Prolazim gradom, lipe cvetaju
Kako je divan ovaj grad
Veliki trg, ulica Glavna
I kako je moćna reka ta
Barke i brodovi dunavom plove
Besciljno ulicama lutam
Srećem, neka, poznata lica
Šetaju kejom, smeju se, vesele
Samo moje srce se ne veseli
Moja je tuga velika kao Dunav plavi
Moje misli su daleke i tužne
Ja nosim bol domovine svoje
I bol roda svoga
I mir, odavno, od sudbine tražim
Ja ne bih hteo da oni znaju ko sam
I da napisah stihove ove
Da sam umetnik i da slike stvaram
Pomisliće, možda, zanesenjak
Ja sam pesnik zavičaja
I domovine koje više nema
A nemam ni doma, ni domovine
Moja duša svoj dom porušeni sanja
Mene sve seti daleke more
Hodam lagano i gledam u reku tu
Kako na talasima labudovi plešu
I izvode svoj veseli ples po vodi
O, kako je moćna reka ta
Snažna, dubokih virova
Šetam kejom, deca se igraju
Ljudi hitaju žurno
To je život, sve zaboravu vodi
Ja ne znam gde ću sad
Ta gomila sveta dosadom me čini
I ovaj divan grad
Ne može moju tugu suzbiti
O, kad bi kiša pala
Da okvasi moje lice
I trgne me iz sna
I sve ode rekom zaborava
Da budem bezbrižan
Da na tren zaboravim
Da mogu da kažem
О, кako je divan dan
Hoće li, nešto, da me tresne
I vrati u stvarnost
Po tuđini lutam i sanjam
Moji koraci su dugi i tužni
Zagledan u Dunav
Puštam misli niz vodu
Utehu čekam, al’ utehe nema
Hoće li učiniti vreme zaborava
Ili će ptekriti lišće sa grana
Il’ žubor plavi sa Dunava
Il’ nemirni vali
Što snažno udaraju u obalu
Ili, možda, ljubav prava
O, kad bi kiša pala
Da okvasi moje lice
I trgne me iz sna
I sve preda trenu zaborava
Ne! Ja neću da plačem
Al’ prošlost boli
Ne! Ne živim za prošlost
Al’ prošlost me proganja
Usamljen i tužan koračam
Dok vetar mi tiho šapuće
I lišće okolo šumi
Možda će vetar šumom
Sve da odbese niz Dunav plavi
Ili, možda, u zaborav
Svu tugu moju i seti moje
O, kako je moćna reka ta
Kad bi mogla sve da odnese
Da budem bezbrižan
Da na tren zaboravim
Da mogu da kažem
О, кako je divan dan
Ostavite komentar