Tražim što ne mogu naći,
iz moga srca izvire čežnja.
Tuđinac sam u tuđoj zemlji,
prognanik bez domovine
i putnik bez cilja.
Kuda da pođem i gde da stanem?
Duboke me misli prožimaju
i sve mi, tako, nedostaje.
Još naviru daleka sećanja
na dane i snove bezbrižne.
Ja poljima trčim, preskačem ograde,
gazim po reci, veselo,
ne obazirući se…
Zamišljam brežuljke snežne
i kako tiho pada sneg
i kako se radujem snegu.
Ja pravim od tarabe skije
i žurno idem na breg.
O kako da pobegnem od sna
i uhvatim trenutak pravi,
da izađem iz sobe ove
i odem na Dunav plavi.
Prolazim gradom, lipe cvetaju.
Kako je divan ovaj grad!
Veliki trg, ulica Glavna.
I kako je moćna reka ta;
barke i brodovi dunavom plove.
Besciljno ulicama lutam;
srećem, neka, poznata lica,
šetaju kejom, smeju se, vesele.
Samo moje srce se na veseli.
Moja je tuga velika kao Dunav plavi,
moje misli su daleke i tužne.
Ja nosim bol domovine svoje
i bol roda svoga
i mir, odavno, od sudbine tražim.
Ja ne bih hteo da oni znaju ko sam
i da napisah stihove ove,
da sam umetnik i da slike stvaram.
Pomisliće, možda, zanesenjak.
Ja sam pesnik zavičaja
i domovine koje više nema.
Moja duša moj dom porušeni sanja,
mene sve seti daleke more.
Hodam lagano i gledam u reku tu,
kako na talasima labudovi plešu
i izvode svoj veseli ples po vodi.
O kako je moćna reka ta!
Snažna, dubokih virova.
Šetam kejom, deca se igraju;
ljudi hitaju žurno.
To je život! Sve zaboravu vodi.
Ja ne znam gde ću sad?
Ta gomila sveta dosadom me čini.
I ovaj divan grad
ne može moju tugu suzbiti.
O kad bi kiša pala,
da okvasi moje lice
i trgne me iz sna
i sve ode rekom zaborava.
Da budem bezbrižan,
da na tren zaboravim,
da mogu da kažem:
O kako je divan dan.
Hoće li nešto da me tresne
i vrati u stvarnost?
Moji koraci su dugi i tužni.
Po tuđini lutam i sanjam.
Zagledan u Dunav
puštam misli niz vodu.
Utehu čekam, al’ utehe nema!
Hoće li učiniti vreme zaborava,
ili će prekriti lišće sa grana,
il’ žubor plavi sa Dunava,
il’ nemirni vali,
što snažno udaraju u obalu,
ili, možda, ljubav prava?
O kad bi kiša pala,
da okvasi moje lice
i trgne me iz sna
i sve preda trenu zaborava.
Ne! Neću da plačem,
al’ prošlost boli.
Ne! Ne živim za prošlost,
al’ prošlost me proganja.
Usamljen i tužan koračam,
dok vetar mi, tiho, šapuće
i lišće okolo šumi.
Možda će vetar šumom
sve da odnese niz Dunav plavi,
ili, možda, u zaborav
svu tugu moju i seti moje.
O kako je moćna reka ta!
Kad bi mogla sve da odnese,
da budem bezbrižan,
da na tren zaboravim,
da mogu da kažem:
O kako je divan dan.
Ostavite komentar