Eh moj lepi zavičaju,
moj seoski lepi kraju,
moja steno i planino,
nogu što na tebe staju.
Eh rodbino moja draga,
gredo moga kućnog praga,
svaka šljivo u šljivaru,
svaka voćko moja draga.
Od dedova i rođaka,
najstarijih naših vrednih,
od svih baka i svih majki,
i njihovih ruku čednih.
Eh široka ta dolino,
eh seoska sva milino,
ex cvetovi procvetani ,
po livadi prošarani.
Proplanak mi dušu bistri,
sve sam vidik do vidika.
Voćnaci mi baš svi dragi,
moje selo moja dika.
Ex košnice i ex pčele,
svako drvo drvoreda,
niz brežuljke i po šumi,
svak prolaznik u vas gleda.
Sve bunare kamenite,
presušene i duboke,
i sve one baš u selu,
odkale svi vode nose.
Pa obale visočije,
svaka prelep pogled krije,
ex sve šire i sve uže,
sve što jeste i što nije.
sve blizine i daljine,
svi potoci i sve njive,
ex ljubavi moja prava,
zavičajske te miline.
Tu korake svoje brojim,
i na zemlju stavim ruku,
kad zavičaj svoj napustim,
okačim na dušu muku.
Ostavite komentar