Pogledaj u nebo, setićeš se svega,
Muči li te nešto, bojiš li se čega?
Da li nosiš teret koji pritiska ti grudi,
Pogledi preki, svako voli da ti sudi.
Niko ne zna priču, samo retki taj muk čuju,
Neka misli ko šta hoće, samo neka pljuju.
Mnogi su odjednom nestali, dušu moju okovali,
Hvala im za sve, za borbu su me potkovali.
Rastao sam teško, znao prave vrednosti,
Od malih nogu učen samo pravednosti.
Dragi moji, hvala svakom slovu, svakoj reči,
Naučen sam šta je u životu izbor preči.
Novac po strani, reći ću vam ono glavno,
Gde sam sreću našao, ne tako davno.
Stajao sam pored, gledao u one oči,
Nisam znao šta me tol’ko koči.
Tražio sam odgovor, lutao bez cilja,
Goreo u gnevu, postao kratkog fitilja.
Išao sam težim putem, nisam im’o drugi,
Smejao se svakom ko je hteo da mi sudi.
Gde sam tol’ko grešio, gledao sam dugo,
Oči u oči sa tobom, prokleta tugo.
Sreća i tuga, začudo, u istome košu,
Otkrio sam deo sebe, onu stranu lošu.
Šta li sam to postao, bojao se samog sebe,
Zar sam tol’ko puk’o kad izgubio sam tebe?
Voleo sam jednom, osetio svaku čar i svaki mrak,
Kad od njene pojave gubio sam zrak.
Osetio sreću, ne znam, možda beše lažna,
Kako jedna osoba posta’ tako važna?
Kad od njenog osmeha pojila se duša,
Kad bez njene pažnje nastala je suša.
Bez svakog se može, nisam verov’o u to,
Stvarno nisam smeo dok nisam dotakao dno.
Na kraju svake priče, ostaneš samom sebi,
Svako zrno ljudskosti u meni ti istrebi’.
Svaka moja suza imala je svoje zašto,
Glave si mi došla, moja bujna mašto.
Od velikodušnosti do ravnodušnosti;
Od velike ljubavi do teške duševne rane;
Od iščekivanja do osećaja suvišnosti;
Življenja za dan da oluja u mojoj glavi stane.
Voleo sam jednom, srce kaže – nikad više,
O toj jednoj ljubavi svaka moja pesma piše.
Više nisam takav, postao sam hladan,
Od onog dana kad si otišla ljubavi sam gladan.
Zarad njene pažnje gubio sam mnogo,
Prema samom sebi ponašao se strogo.
Mnogo dobrih ljudi bacio u blato,
Koje nikad ne bih prod’o ni za zlato.
Šta je tada sa mnom bilo, nikad neću znati,
Svoje bližnje menjah za jednu što se inati.
O njenoj lepoti s ponosom pričao sam svima,
Takvih kao ona samo u najlepšim bajkama ima.
Noćima nisam spavao, iz sna se budio,
Trzao se naglo, u tunelu sam te gubio.
Kako majci reći da više nije moja,
Suzama za njome nema više broja.
Jedine dve žene koje voleh iz dubine duše,
Jednu silovito čuvam, za drugu anđeli čuše.
Nije više moja, ostala je velika praznina,
Kada kažem žene ostade samo jednina.
Bez jedne sam ostao, za drugu život daću,
Kada tebe ne bude, Bogu samo dane krašću.
Moj si uzor, moj jedini tračak nade,
Hvala ti Bože, što mi takvu majku dade.
Ko je bio sa mnom kad je bilo teško,
Kad me u oči pogleda onaj moj smeško.
Moja podrška, ono najvrednije što imam,
Kad me pita je l’ je volim, samo glavom klimam.
Kada nisi imala, od srca si stvorila,
Moju sreću svojim trudom ti si krojila.
Nisam imao sve što sam hteo,
Za mnoge stvari na glavu ti se peo.
Bio sam mali, nisam znao pravu vrednost,
Materijalnih stvari nisam znao bezvrednost.
Postao sam čovek, razmišljanja bistrog,
Ljubavlju sam učen, srca čistog.
Kroz život za mene si se borila,
Prati svoje srce – to si mi govorila.
Budi dobar čovek, pomozi kome treba,
Bog će ti vratiti, stići će ti poklon s neba.
Sve što imam danas, tebi dugujem,
Zbog tvoje žrtve često krišom tugujem.
S osmehom tešila si svaki moj poraz,
Učila me kako je bitan čist obraz.
Kad je ona otišla, ti si bila uz me’,
Kad sam Boga danima molio da me uzme.
Kako nekog voleti, ti si mi pokazala,
Da prava ljubav postoji svojim primerom dokazala.
Ne vežem se za materijalno, gubio sa nešto mnogo draže,
Srce i duša večito onu jednu traže.
Nisam kao drugi, ne jurim za masom,
Osmehom na licu, onom srećnom grimasom.
Moje srce podeljeno na dva dela,
Duša bez te jedne više nije cela.
Dva dela, dve nerazdvojive celine,
Dve žene pune najdivnije vrline.
Dve žene čistoga srca, čiste duše,
Zbog te praznine suze me još guše.
Kad me ona ruka kao bebu čuvala,
Najlepšu kafu na svetu mi je kuvala.
Od svojih usta uzimala, meni davala,
Kad zbog mene noćima nije spavala.
Bio sam drugačiji, meta raznih osuda,
Mrzeo sam celi svet, nisam im’o kuda.
Upirani prsti, mnoštvo pogleda prekih,
Od strane loših ljudi tamo nekih.
Svu tu mržnju pobedio sam ljubavlju,
Celu tu priču zatvorio u jednom poglavlju.
Rastao sam brzo, rastao uz majku,
Svake noći pred spavanje čitala mi bajku.
Učen sam da volim, za ljude da se borim,
Kad me neko vređa, s nogu da ga oborim.
Vraćao sam udarce, češće poštovanje,
Cenio sam svako s porodicom putovanje.
Nismo išli često, nije bilo para,
Od mora vrednija mi svaka mala bara.
Cenio sam svaki dinar, naučen sam tako,
I sam sam video da zaraditi nije lako.
Nisam im’o puno, tek dovoljno kol’ko treba,
Ne dopuštam da me đavo preko novca vreba.
Uvek sam davao i uvek ću davati,
Za ono što volim do zadnjeg atoma snage ću crkavati.
Znam kako je kad nemaš, poznajem taj stud,
Ne privlači me prolazno i đavolji blud.
Novac nije sreća, nemoj da mi pričaš,
Molim, nemoj materijalno da veličaš.
Prođi mojim putem, vidi kako je kad nemaš,
Kada borba nema smisla i hoćeš da se predaš.
Kada drugu, imućnu decu oko sebe gledaš,
Kad te srce stegne i samog sebe izjedaš.
Kada majku za koji dinar moliš,
Kad želiš poklonom da iznenadiš nekog koga voliš.
Danima sam štedeo, uzim’o od sebe,
Plava ružo, da obradujem tebe.
Slomljeno srce i novčanik sa dinara malo,
Pusti bogatstvo, do ljudi mi je stalo.
Čuvam one koje volim, koji vole mene,
Čuvam stvari koje nemaju cene.
Radio sam danima, radio za svoje,
Borio se za one borce moje.
Koji su me digli, na noge naučili,
Za ovaj surovi svet obučili.
Teška pesma, mnogo teška tema,
Za reći moje srce više ništa nema.
Pokazatelj ovog sveta, surove realnosti,
Proklete nepravde i ove ružne stvarnosti.
Ostavite komentar