Sinoć sam te sanjao, ista si kao pre.
Isti osmeh, isti pogled, isti osećaj.
S lica kosu sam ti sklanjao, držao tvoje ruke dve.
Nemir u stomaku i meteorski udar u srcu,
Drhtaj moga tela i neka neopisiva radost.
Pevala mi onu našu pesmu, pevala mi tercu,
Podsetila na sreću, našu divnu mladost.
Sinoć sam te sanjao, vila ko iz bajke,
Gde je sada ona, bole reči moje majke.
Dodir tvojih nežnih ruku i moji hladni obrazi;
Tople medne usne koje u dečiji plač vode;
Duga bela venčanica i vaši dragi mirazi;
San koji krvavi topuz u sred srca bode.
U tebi nešto posebno jedini sam video,
Razbolela si mi srce, gledao te kao Boga.
Ne znajući, u ljubavni zatvor sebe priveo,
Vredelo je pa se ne kajem, delu srca moga.
Snovi moji, da l’ se ona boji, da l’ ne smije
ponovo da voli dok najcrnju krv moja duša krije.
Megdan protiv gadne divlje zveri;
Megdan protiv crnog dela mene,
Da l’ se ljubav samo trudom meri?
Život za život, najskuplje ljubavne cene.
Zašto ljubav boli; zašto srce za pažnju moli;
Kako moja duša tebi ne uspe da odoli?
Sinoć sam te sanjao pa se umoran budim,
Pružam ti ruku, a ti nestaješ u daljini.
Ne želiš me više, ko sam ja da ti sudim,
Nekad te zamišljao u venčanoj haljini.
Kol’ko sam te voleo nisi bila svesna,
U našu ljubav uveri te svaka moja pesma.
Kratak fitilj, ludilo u glavi i plava ruža
posta’ besna.
Svetlost na kraju tunela, duga posle kiše,
Studeno srce sve teže i teže počinje da diše.
Severni vetar kaput mi njiše dok umorna
ruka sa obraza teške suze briše.
Gde je bila moja greška; gde li sam omanuo?
Još jedan mučan dan bez tebe je osvanuo.
Krao sam ti poljupce po vratu, u jednom matu,
Dok si bila glavni akter u mome atentatu.
Sinoć sam te sanjao, bol se začas vratio,
Jutro mi upropastio, celi dan me pratio.
Prisetio na teško breme, teško nevreme,
U životu ne postoji drugo poluvreme.
Crne dane iza sebe bacio, sreću u ljubavi odbacio.
Nemirno more i teške bure,
Najgori su oni koji ne gledaju sebe, a svima umeju da sude.
Video te nisam, ne znam ni sam otkad,
Da l’ si nešto osetila kada sreli smo se onomad?
Možeš da me mrziš, ljubav da mi kriješ,
Da li kad si sama često suze liješ?
Bolelo me mnogo, sada tvoj je red,
Hladnija si bila no sibirski led.
Napakostiš li nekome, stići će te kazna,
Ne možeš da pobegneš, situacija je bezizlazna.
Sinoć sam te sanjao, snove uvek pratim.
Tebi da se vratim kao da s đavolom se bratim.
Nema više nas, ostala su samo sećanja,
Lažna osećanja i tvoja pusta obećanja.
Ako opet sretnemo se, biće to u raju,
O našoj baladi mnoga pseta laju.
Šta je među nama bilo, samo mi nek znamo,
Ceni ljubav, ne prodavaj je, stara moja damo.
Ostavite komentar