Niz krovove i oluke slivaju se oblaka suze;
Duž ulice pomahnitale bujice;
Sa kuća spuštaju se vodopadi mutni.
Pogled na kišu hladnoćom me obuze’,
Prizor apokalipse u najgoroj slutnji.
Putem hodam sam sa flašom u ruci,
Moždane vijuge prljava kiša mi spira.
Teturam se kao da hodati ne znam,
Bacam so na ranu ovoj mojoj muci.
Jer ta prokleta muka mi ne da mira,
Ulice i raskrsnice nikako da spoznam.
Vučem se kao bolesno, pokislo mače,
Ni sam, eto, ne znam kud’ sam kren’o.
Pritiskom na dugme raznela sve u meni,
Delove sebe skupljam, parče po parče.
Tražeći tebe u svaku sam blen’o,
Gubim se, al’ pokušavam da dođem sebi.
Surova kiša u tlo udara kao najjači grom,
Ko da se nebo zemlji za nešto sveti.
Kao da mračno nebo plače za tobom,
Ako ću već ‘mreti, vredi za te’ ‘mreti.
Šta ću drugo neg’ da i ja plačem za njom,
Svi gromovi vasione u mene upreti.
Ceo prizor ispred mene kao crni ekran,
Gde nestadoše boje i pejzaži divni?
Oko mene boja nikakav je spektar,
Oblaci gusti i gavrani silni.
Tama koja dušu pogađa u centar,
Monsuni, tajfuni i vulkani aktivni.
Od glave do pete natopljen sam kišom,
Porok me hvata, ide greh za grehom.
Sukob u meni, kišu čujem sve tišom,
Tvoju ljubav smatram skupim cehom.
Dok niko ne gleda, suzu pustim krišom,
Kao ludak svađam se sa sopstvenim ehom.
Ostavite komentar