Setih se kroz maglu tvoje kose plave,
Tvoja braon oka dva, tvoga slavujskoga glasa.
Onako pospanih očiju, vidim te i dalje,
Tako si mi blizu, a tako daleko…
Nisi pored mene, al’ mi dolaziš u san,
Podsetiš me kako je to kad si srećan.
Vratiš mi sećanja na neke lepe dane,
Kad si bila moja ruža, najlepši cvet moje bašte.
Zajedno smo cvetali kao najdivnije proleće,
Od kada te nema venem kao cvet bez vode, kao dete bez majke.
Napajala si me svojom energijom i harizmom,
Bila si kao punjač srca moga, duše moje.
Lečila si me bolje od najboljeg lekara,
I razboljevala gore od najteže bolesti.
Jedina si mogla da mi pomutiš pamet,
Da mi osvojiš srce, dušu i telo.
U večitu borbu bacila si mi srce i razum,
Uzela si me pod svoje, zavela me ne činivši ništa.
Očarala si me pogledom i osmehom,
Postala si moja najgora droga, moj najveći porok.
Raznela si mi srce kao granata,
Isto to srce ti si krpila, slagala kao kockice,
Uništavala i krpila i tako unedogled.
Bila si lek za moju dušu, jedini izvor moje sreće.
Bila si mi sve, tračak svetlosti u mrklom mraku,
Moja jedina nada.
Besnila si me i smirivala u istom trenutku,
Umela si da me oboriš i podigneš,
Da me razboliš i izlečiš,
Da me uništiš i oporaviš,
Da me ubiješ i oživiš.
Jedina si vredela od svih, jedina si doprela do moga srca nedodirljivog.
Ugrejala ga kao majka čedo svoje pa ga zapalila večnim plamenom.
Oživela ga kao poljubac Ružu pa umrtvila kao tuga čoveka.
Bila si moje jutro u večitoj noći, u najcrnjoj tami,
Bila si mi sve, a šta si mi danas?
Da li me se nekad setiš, pomisliš na nas,
Da li čuvaš darove moje tebi, poklone moje?
Znaj da ja tvoje čuvam kao najvrednije uspomene.
Povredila si me bezbroj puta, kako da ti zamerim?
Htedoh da te prezirem, al’ to nisam ja.
Htedoh da se svetim, al’ ne umem, ne mogu.
Htedoh da te mrzim, al’ kako da mrzim nešto što sam voleo?
Možda sam samo pokušavao da prebolim,
Verovatno drugačije nisam znao.
Pokušao da prebolim, ali srce te ne da.
Možda te samo još uvek volim.
Volim, ali ne želim pored sebe.
Ostavite komentar