O divni dani mladosti moje!
Sada ste mi samo sećanje drago,
na slatki dom i detinjstvo svoje;
Orlane ostade jedino mi blago.
Seoski vrtovi, ognjište staro
na kome sam snio najdivnije snove;
izmišlјao igre, bežao na jezero
i gledao, s mosta, labudove dok plove.
I tu na obali, na domak vodenoga žala,
gde tišina vlada a misli plove
i čamci poskakuju usled nemirnog vala,
ja napisah najlepše stihove.
Beše mašte, drugarstva i snova,
a najlepše od svega beše dečje doba;
od igranja u pesku, do strele i luka
i majčine lјutnje zbog dečačkog nestašluka.
A kad se majka, ponekad, požali,
ja se lako snađem i kažem joj:
,,Znadeš, majko, bio sam mali,
nestašan dečak, milјenik tvoj”!
O zar može takvo sećanje proći,
bez bola, grča i skrivenog plača;
kad nemam ni snage a nemam ni moći,
a čežnja za domom sve jača i jača.
Ostavite komentar