O, divni dani mladosti moje
Sada ste mi samo sećanje drago
Na slatki dom i detinjstvo svoje
Orlane ostade jedino mi blago
Seoski vrtovi, ognjište staro
Na kome sam snio najdivnije snove
Izmišljao igre, bežao na jezero
I gledao, s mosta, labudove dok plove
I tu na obali, na domak vodenoga žala
Gde tišina vlada a misli plove
I čamci poskakuju usled nemirnog vala
Ja napisah najlepše stihove
Beše mašte, drugarstva i snova
A najlepše od svega, beše dečje doba
Od igranja u pesku, do strele i luka
I majčine ljutnje zbog dečačkog nestašluka
A kad se majka, ponekad požali
Ja se lako snađem i kažem joj
Znadeš, majko, bio sam mali
Nestašan dečak, miljenik tvoj
O, zar može takvo sećanje proći
Bez bola, grča i skrivenog plača
Kad nemam ni snage, a nemam ni moći
A čežnja za domom sve jača i jača
Ostavite komentar