Postoje neki osmesi,
meki i sneni,
što nastaju
u prvoj znatiželji
od nekog toplog i glatkog vetra
u srcu što se razbašuri,
i latice pegavog cveta
u nosu što zatreperi,
na raskršću nekom,
na pola sveta,
dok grickaš nokte.
To su oni osmesi
na tihoj, nestašnoj kiši,
kad procvetaju aprili
kao zumbuli,
i kada jedan patuljast žar
iz nekih medenih tajni,
iz nekog plišanog kutka
među sanjive usne izmili.
Zapravo, svete,
to se jedna lepa
al´ drhtava večnost
svije pod lugove trenutka i živi.
To su oni osmesi od nara
kad zvezde zapreče oko
i posle kojih se dugo, dugo ćuti
na ivici nekog plota
i nešto se sladunjavo sluti
i nešto se čarobno ne sme.
Ostavite komentar