Zar nije važno
prepisati od vetra i trava
kako se nagoditi s’ kišom
u zadihano proleće,
i biti u miru sa sobom
dok jato senica
krišom
zadirkuje umorno drveće.
I kad se ovaj svet tako
natmuren naizgled čini,
javi se uvek maleni tračak
dok zora naveliko hrče,
pronađi mesto u sebi
gde se mirno diše u tišini
i nemi zamotuljak plavetnila
što u beskraj tebe trče.
Zaleči bolesna jutra maštom
i izreži sve
nepomirljive krajnosti,
i požuri:
za jedan treptaj budi
bliži čudu i
za jedan osvrt dalji od stvarnosti.
Ali kad ti vetar duva u lice
nemoj se skloniti ili priviti,
samo se okreni,
nek’ postane tvoj privatni vetar u leđa,
i pri tom, čitave nežnosti
u vrela nedra prišiti i
cvrkutavo se preliti preko međa.
Osmisli po jedan maslačak
za svačije oko,
promrmljaj luckasto dan
i nešto pegavo nasluti,
kada se u tebi šume
zakrče, videćeš,
nešto u tebi divno ume
da sve teskoće prećuti.
Ostavite komentar