Detinjstvu kraj je,
po sredi šta je?
Kad zbunjenom nogom u nekakvu
svilenu maglu skočiš
i glavu smočiš
u nešto šareno.
I najednom se
neka sladunjava tečnost
po tvome biću razmuti.
Najednom se preko noći
brigade svitaca,
u tvojoj glavi,
u lukavu svetlost raspoluti.
I najednom ti neka
neumoljiva sila
nevini tepih
ispod nogu izvuče
i ne znaš šta te snašlo,
pridržavaš se za nebo
kao tavanicu – oberučke.
I sve ti se džepovi izvrnu
od plastelina,
klikera
i zgužvanih tajni.
Ali već sledećeg dana,
u njima nečeg drugog ima.
Čega ima?
Briga ima – od čežnje i od strasti!
Zbog jednog oka nasred okeana,
nešto te razlije po oblaku,
nešto te raspe po zvezdama,
nešto te po ivici svemira pozlati.
Za jednu slatku brigu budeš jači,
za jednu malecku bezbrižnost sebe skratiš.
I ne znaš,
kakva li te duga
po obodu grudi ukrašava
i ne znaš, stvarno ne znaš,
ni gde počinješ,
ni gde se završavaš.
Pa se sve nešto vrpoljiš, okrećeš,
k’o reka pred vrelim ušćem
čekaš, nestrpljivo čekaš
da se u ružičasto more uliješ
prvim poljupcem!
Ostavite komentar