Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena…
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji između nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
za senku koju smrt mi uze
Za secanje na zivot nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.
Ostavite komentar