Ispadne iz razjarenosti proleća,
Sunce joj privezuje puteve uz tišine,
Korak noći je vidi,
Obraslu u dan požude.
Zastakljena u uglovima svoje smelosti,
Ipak razbija staklo sadašnjosti,
Vetrovi joj raspiruju oblike,
Izgnane u obesne dijaloge noći.
Jutro je crta u preneraženim tišinama,
Sklanja njenu Lepotu
U nepoznate glasove postojanja.
Afrodita na Titaniku civilizacije, Noć je na rukama nosi po palubi, Dok jutro oriba haos civilizacije, Rastačući ujedno i lepotu i svoje belo U minimalna nagađanja zvezda Zašto na pučini haosa Jedna slika Lepote Drži […]
Boreas smrti : Međa je jezgro krika, zvezde čije ime slika. Smrt je oko što pretvara tišine u stanja. Iskopaj prognane listove, u potvrdi nepomične krvi, pesak prinosi kao krv, kraj pepelu čela. Zid je […]
Maske svetlosti je izmeštaju u crne rečenice sveta. Noć slika svet i nju tražeći svoju unutrašnju sliku Afrike. Maske vazduha imitiraju, igru njene svakodnevice, i nabrajaju svodove njenih hrabrosti. Crno drvo njene neustrašivosti cveta u […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar