Nisam bio savršen,
Razumeo te nisam,
Nit sam pak imao tu moć
tebe da osvojim, srce odledim –
veruj mi da nisam znao.
Ali znam jedno:
Proganjaće te ono moje:
„Šaljem ti stih za laku noć“.
Dva smo sveta različita,
U svakom smislu potpuni kontrast.
Voda protiv vatre, svetlo protiv tame…
Pored svega toga tražio sam način.
Kroz šapat, sa suzom u oku
govorio sam:
„Doći će do sudara svetova“.
Pogled koji zaboraviti ne mogu,
Koji me je uvek obarao sa nogu.
Osmeh koji je topio lednike u meni,
Koji nekad beše lek moj duševni.
Krilima svojim kačila si dušu,
Kad eto, kao i svaka, donela si sušu…
San nikad neće zameniti javu,
Niti će svetlost tvoj večiti mrak.
U tebi ko li će ugasiti svu tu lavu?
Šta zna jedan običan rak…
Večeras, na pun mesec, tačno u ponoć,
U nebo pogledaj i čućeš:
„Šaljem ti stih za laku noć“.
Kroz sve nedaće i duše bedu,
Jasno se videlo u tvom pogledu.
Glas koji kao da zove u pomoć –
Tihim tonom reći ću ti:
„Šaljem ti stih za laku noć“.
I pored svih obaveza, muka,
Svake noći mogu da se setim;
Ne znam, možda brinem, strepim,
Gde si, s kim si u te kasne sate;
Da l’ i dalje s tobom letim?
Svakojake debate u meni se klate.
Od mene dobila si najbolje,
Meni ostavila najgore,
Ni to ceniti nisi znala.
Sav taj trud bačen uzalud,
Na moj stih za laku noć
poljupce si drugom slala.
Stavi tačku gde je zarez bio,
Od svakoga stiha ostaće ti sena.
Mali korak za nas, ali veliki za mene,
Osmeh koji svaki deo mene tad je opio.
Sad pokaži snagu, ono tvoje „ja sam stena“,
Kad tog stiha više ne bude…
Šaljem ti onaj poslednji cvet,
Iako znam da isti volela nisi.
Zajedno smo mogli osvojiti svet,
Ali potonusmo ko čamac na Tisi.
U mrklom mraku sijaće ta dva oka,
I kao od metka boleti ova rana duboka.
Srce uvek traži pogrešne,
Nedoslede i one slabe.
Uvek su devojke tražile barabe,
Dok oni pravi, u senci tuguju.
Otvori oči i vidi da nismo isti,
Bar to, tvoje oči mojim duguju.
Osvoji pesnikovo srce –
Postaćeš besmrtna.
Zavuci se pod kožu –
Postaćeš večna.
Ponovo i ponovo, kad kazaljka kucne,
Ostaćeš deo te umetničke duše.
Da mi nije stalo znaj da ne bih pisao,
I kao pseto svud za tobom išao.
Grama moje pažnje ne bi dobila,
Pamti kad si moju ljubav odbila.
Tvojim stopama više neću poć’,
Niti slati onaj stih za laku noć.
Nismo bili ništa – zato i boliš.
Da smo mogli – i te kako jesmo.
Baš kao i svaka, nisi smela da me voliš,
Jer drugačije ne umem – opraštam se pesmom.
Kroz sve stanice i puteve, nastavljam sam,
Kajaćeš se što u tvoje odaje nisi htela da mi daš.
Kako si sinoć spavala;
Da li si jela;
Kako si provela dan?
Tad je moja duša sve od sebe davala
da bi samo na tren, pored tvoje sela,
I zapitala se „Da li je ovo san“?
Duga pesma… ali nisi za kraće,
Jer si omekšala moje srce kameno;
Moju gordost što doneli su oni
koji su obećali: deo svoje sreće meni daće,
I napravili ovo moje srce stameno,
Sa ožiljkom, kao pečat doživotni.
Dao sam ti svojih sto i jedan posto,
Što je tebe mučilo bolelo je mene.
Pokaži šta osećaš – prosto je…
Ni na trenutak nisam imao dileme.
U sred oluje, na pomolu sveta
čućeš jedan tih i nežan glas:
„Šaljem ti stih za laku noć,
i onaj poslednji za nas“.
Ostavite komentar