Kakvo li je leto u mom rodnom kraju,
da li povetarac guste krošnje pipka?
Mene slatko bole spomeni što traju,
ko što me je nekad bakin prut od šipka.
Dok sokakom vrvi miris bele proje,
i čeljad se kupi, za stolom, u podne.
Spomeni mi spali, uspomenu kroje,
na odsecaj mali moje zemlje rodne.
Eh, živote davni, u senci bagrića,
odremaj još lečka, dok ovce ne zableje.
Svo darje što treba čoveku bez bića –
komad rodnog neba s kojeg sunce greje!
Zavičaju mili, koji bujaš zdravljem,
čuvaj se dok pustoš tvojom zemljom klija.
Zavičaju rodni, stisnut zaboravljem,
živećeš u meni, sve dok živim i ja!
Eh, za kol’ko malo, čovek sebe proda,
a ne zna da niče u detinjem raju.
Sa suzom u oku, daleko od roda,
sećam se na leto u mom rodnom kraju!
Ostavite komentar