Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.
I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,
Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!
I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom…
Ostavite komentar