Da, prepoznajem te, videh te u snima,
Kobna ptico! Ali mračnim krugovima
Svog nemirnog leta zalud stremiš na me;
Drugom nosi vesti probuđenih seni;
Greh i sreća neznani su meni,
Da se bojim tvojih slutnji punih tame!
Noću, mračnim nebom kad plešu demoni,
Čarobni hor tebe u kružni let goni.
Paklena te himna na zlo veće zove;
Hitaj! Novo cveće slasnim vonjem diše;
Nek te vazduh rodnog groba njiše,
Nek ti mračna krila parom krvi plove.
Šalje li te neko sa one visine
Gde mesec nadleće bele razvaline?
Bledo mu se lice poput tvog mrači.
Luču moju kroz dalji besputne
Pratile su, dakle, tvoje oči mutne?
Tako i sjaj slave nesreću privlači!
Stižeš li iz kule gde Vrtoglavica
Stani se, taj kepec svirep, što iz tmica
Leprša nad gore, sja iskrenjem bara,
Vazduh ispunjava smehom, borje svija
I svake večeri, s ruba provalija,
Bledoga putnika u ponor obara?
Zalud oko mene tvoja igra plaha
Širi zadah groba i ljudskoga praha;
Ne, ne bojim te se, ali daj mi mira,
Jer svetini sutra pružicu da gleda
To maljavo tvoje telo, krila bleda
Koja krase crno ognjište pastira.
Deca će te besnog gurati i bosti,
Doći će devojka u radoznalosti
Da preglasnim smehom strah ti zada jak,
Kroz narode ptičje razdragane
Uzalud tražiti slepim letom mrak!
Ostavite komentar