Stevan Raičković – biografija

Stevan Raičković (Neresnica kod Kučeva, 5. jul 1928 — Beograd, 6. maj 2007) je bio srpski pesnik i akademik.

Biografija

Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.

Do 1980. godine, Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.

Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.

Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.

Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Dela

Knjige pesama

  • Detinjstva (1950),
  • Pesma tišine (1952),
  • Balada o predvečerju (1955),
  • Kasno leto (1958),
  • Tisa (1961),
  • Kamena uspavanka (1963),
  • Stihovi (1964),
  • Prolazi rekom lađa (1967),
  • Varke (1967),
  • Zapisi (1971),
  • Zapisi o crnom Vladimiru (1971),
  • Slučajni memoari (1978),
  • Točak za mučenje (1981),
  • Panonske ptice (1988),
  • Monolog na Topoli (1988),
  • Svet oko mene (1988),
  • Stihovi iz dnevnika (1990)
  • Fascikla 1999/2000 (2004)

Poetski i prozni zapisi

  • Čarolija o Herceg-Novom (1989),
  • Suvišna pesma (1991)
  • Kineska priča (1995)

Proza

  • Intimne mape (1978)
  • Zlatna greda (1993);

Esejistički i memoarski tekstovi

  • Beleške o poeziji (1978),
  • Portreti pesnika (1987),
  • Dnevnik o poeziji (1990),
  • Dnevnik o poeziji II (1997),
  • Nulti ciklus (1998),
  • U društvu pesnika (2000),
  • Slova i besede (2000),
  • Linija magle (2001)
  • Monolog o poeziji (2001);

Knjige za decu

  • Veliko dvorište (1955),
  • Družina pod suncem (1960),
  • Gurije (1962),
  • Krajcara i druge pesme (1971),
  • Vetrenjača (1974),
  • Male bajke (1974)
  • Slike i prilike (1978);

Poetski prepevi

  • Šekspirovi soneti (1964),
  • Šest ruskih pesnika (1970),
  • zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika,
  • Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974),
  • Slovenske rime (1976)
  • Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990);

Autobiografija

  • Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002).

Nagrade

Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada –

  • Zmajeve,
  • Zmajevih dečjih igara,
  • „Neven“,
  • Njegoševe,
  • Dučićeve,
  • „Branko Miljković“,
  • „Ljubiša Jocić“,
  • „Goranov vijenac“,
  • nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“,
  • Vukove,
  • nagrade „Desanka Maksimović“
  • Vasko Popa i
  • „Dušan Vasiljev“,
  • „ Bogorodica Trojeručica“,
  • „ Meša Selimović“,

AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA

Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog — pronašao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.

Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.

Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.

Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz „Velikog dvorišta“. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz „Gurija“ i „Družine pod suncem“.

Život moga srca nalazi se razbacan u „Pesmi tišine“, „Baladi o predvečerju“, „Kasnom letu“, „Tisi“ i „Kamenoj uspavanci“.

Tako je bar za sada.

Preuzeto sa http://sr.wikipedia.org/wiki/Stevan_Raickovic

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*