Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog — ruka skoro sanja
Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu
Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje —
U samom vazduhu kao gust vrt.
Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.
O ta slika na ogromnom zidu Hladnog, skoro opustelog doma: Dva rošava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima što nikud ne idu. Tu je i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost šljunka, pesak, […]
Oprosti kamenu što ćuti Oprosti što tajnu sakriva: Kako ti se nad umom sliva Samoća i teku minuti Kap po kap u prazan krug Što se širi ko vid pred strahom. Oprosti ptici koja i […]
Pođem kroz trave do najbliže padine. Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim. Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka. Zagledam se u sunce i polako žutim. (U glavi dodam: Ispod nogu se igraju […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar