Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog — ruka skoro sanja
Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu
Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje —
U samom vazduhu kao gust vrt.
Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.
O ta slika na ogromnom zidu Hladnog, skoro opustelog doma: Dva rošava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima što nikud ne idu. Tu je i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost šljunka, pesak, […]
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je Soba i mali balkon s kog puca Vidik na moje misli najtananije. Ponekad slušaš kako mi zakuca Srce ko živi leptir iz kutije. Ja ti odškrinem vrata: niz […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar