Stojiš na vetru

Marko Filipović

Stojiš na vetru,
dok miluje ti kosu,
dok talasi zapljuskuju
tvoju nogu bosu.
Stojiš na vetru,
dok gledam te samo
i ponavljam sebi,
od nekud se znamo.

Stojiš na vetru,
obasjana suncem,
okružena morem i
predivnom lukom.
Stojiš na vetru,
dok gledam te sa strane,
dok njišeš se lagano
svojim nežnim strukom.

Stojiš na vetru,
dok telo mi gori,
sa tobom znam da nikad
ne bi bilo zime.
Stojiš na vetru,
dok gledam te samo,
htedoh da te dozovem,
al’ ne znam ti ime.

Stojiš na vetru,
dok galebovi lete,
dok talasi se dižu,
dok peni se more.
Stojiš na vetru,
dok misli mi lete,
dok zamišljam s tobom
dočekane zore.

Stojiš na vetru,
koji je sve jači,
i ne slutiš koliko mi
sada ovo znači.
Stojiš na vetru,
dok haljinu ti njiše,
dok lagano padaju
i vrele letnje kiše.

Stojiš na vetru,
dok gledam ti lice,
boginja lepote
sad je ispred mene.
Stojiš na vetru,
dok se čak i ptice,
dive toj nežnosti
u liku jedne žene.

Stojiš na vetru,
dok pučina drema,
dok kišni se suton
sad polako sprema.
Stojiš na vetru,
dok gledam te sa strane,
dok pogledom lečiš
i najdublje rane.

Stojiš na vetru,
već odavno tako,
o čemu li razmišljaš,
hteo bih da znam.
Stojiš na vetru,
i nimalo lako,
mirim se sa tim da
da ostajem sam.

Jer, više ne stojiš,
sad odlaziš nekud,
o, gde li sad ide,
hteo bih da znam.
Nešto je puklo,
otvorio sam oči,
razočarano shvatio,
da to je bio san.

Marko Filipović

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*